|
|
I sada se, naime, u Hercegovini teshko zhivi, i sada se Hercegovci iseljavaju na sve strane svijeta u potrazi za boljim zhivotom, a nema pjesnika da ih ubijedi da nije dobro shto to chine, kao shto je Shantic' uspio da ubijedi svoje komshije Muslimane da ne idu u Tursku, a Srbe Hercegovce da ne odlaze u Srbiju, a neznatan broj Hrvata u Mostaru i onaj vec'inski iz zapadne Hercegovine da ne odlaze prema Hrvatskoj i dalje.
|
|
|
Као трећи примјер животворности Шантићеве поезије навешћу једну њену карактеристику, изузетно значајну за Херцеговце. За све ратно и поратно вријеме у мојој души изузетно снажно пулсирају поруке које долазе од Шантићевих пјесама у којима је описао тежак живот у Херцеговини, као и од оних у којима моли Херцеговце, боље рећи, у којима их преклиње да се не селе са родног тла. Те Шантићеве поруке, које ме непрестано обузимају, долазе, заправо, са мјеста на коме се те пјесме додирују и, на први поглед, искључују. Јер, дјелује веома парадоксално, што је Шантић поред пјесама: На убогом пољу… Пред колибама, О класје моје, Ковач, Угљари, Хљеб, Вече на шкољу, (да наведем само неке од Шантићевих социјалних пјесама), написао и пјесме: Остајте овдје и Сеоба, које дјелују као молитве да се остане тамо гдје се пати. Како то разумјети и прихватити? Шта то у каменитој Херцеговини има, поред тешког живота, што се на другим просторима не може наћи? О овом Шантићевом парадоксу књижевна критика се није бавила, иако је и сада веома актуелан. И сада се, наиме, у Херцеговини тешко живи, и сада се Херцеговци исељавају на све стране свијета у потрази за бољим животом, а нема пјесника да их убиједи да није добро што то чине, као што је Шантић успио да убиједи своје комшије Муслимане да не иду у Турску, а Србе Херцеговце да не одлазе у Србију, а незнатан број Хрвата у Мостару и онај већински из западне Херцеговине да не одлазе према Хрватској и даље. Зато је важно да се види како је то Шантић успио да му се повјерује да се ни на једном другом мјесту не може наћи замјена за све оно што је остало у завичају.
|
