|
|
i onih doseljenih nakon osnivanja Kraljevine SHS, bila siromašna, neobrazovana, nestručna i kao takva teško se snlalazila u novoj sredini. Bili su to radnici na poljima, u rudnicima, fabrikama, ređe sitni sopstvenici i trgovci.
|
|
|
Available documents on this topic mostly indicate that apart from the richer and better organised part of the Yugoslav colony in Chile and few members of the elite made up of tradesmen and shipowners in Argentina, Brazil and other states, most Yugoslav emigrants before and after the establishment of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes in 1918 were poor, uneducated, unskilful and as such could hardly make a living in the new environment. They mostly worked in the fields, in mines and factories and were rarely small entrepreneurs and traders. The situation in Argentina was especially difficult, because most emigrants worked on farms and were scattered throughout this huge country, located very far away from the centres where state and honorary consulates were situated (Buenos Aires, Parana, Rosario Santa Fe). Upon arriving they were frequently the victims of different local employment agents and revolutionary developments – in a situation where there were no state representatives in the vicinity (Chile, Brazil, etc.). In these circumstances, separatist propaganda found a favourable ground for its operation. The efforts of Yugoslav state representations and social security institutions (Emigration mission, correspondents of the Ministry of Social Policy, Yugoslav Emigration Protection) solved just part of the vital problems of the emigrants. Sometimes emigrants themselves, hit by the difficult economic crisis in Argentina and Uruguay, requested that emigration to these countries be halted. The statistics on the number of emigrants throughout South America is not quite reliable (a total of about 150,000, out of which about 100,000 in Argentina, about 7,000 in Uruguay, etc.). By providing social and economic assistance, but also through educational, cultural and political propaganda, as it will be seen from the other parts of this exhibition, the Yugoslav representation tried to consolidate the ties between the emigrants and the country of their origin.
|
|
|
Расположива грађа о овој теми углавном указује да је, осим богатијег и боље организованог дела југословенске колоније у Чилеу и малобројне трговачке и бродовласничке елите у Аргентини, Бразилу и другим државама, већина југословенских исељеника досељених пре 1918. и оних досељених након оснивања Краљевине СХС, била сиромашна, необразована, нестручна и као таква тешко се снлалазила у новој средини. Били су то радници на пољима, у рудницима, фабрикама, ређе ситни сопственици и трговци. Посебно тешка ситуација била је у Аргентини где су се исељненици углавном бавили пољопривредом и били разасути широм огромног простора ове земље, веома удаљени од центара где су постојали државни и почасни конзулати (Буенос Ајрес, Парана, Росарио Санта Фе). По доласку били су често жртве разних домаћих агената за запошљавање и револуционарних збивања - у ситуацији кад није било држваних представника у близини (Чиле, Бразил и др). У таквим околностима, сепаратистичка пропаганда је лако проналазила погодно тло за своје деловање. Настојања југословенских државних представништава и установа за социјално старање (Исељеничко изасланство, Дописници Минситарства за социјалну политику, Југословенска исељеничка заштита) само су делимично решавала егзистенцијалне проблеме исељеника. Понекад су сами исељеници, погођени тешком економском кризом у Аргентини и Уругвају, захтевали да се обустави исељавање у ове земље. Статистика о броју исељника у целој Јужној Америци није сасвим поуздана (укупно око 150.000, од тога у Аргентини око 100.000, Уругвају око 7000 и сл). Пружањем социјалне и економске помоћи, али и просветном, културном и политичком пропагандом, како ће се то видети из осталих делова ове изложбе, југословенско представништво настојало је да учврсти везе исељеника и матице.
|
