|
|
Ovom oblašću bavio se značajan broj teoretičara i metodičara, ali njihova aktivnost obično je bila usmjerena, kao i naši „stari“ programi, na ono što nastavnik treba da uradi da bi učenici dobro pisali – postupak, metod, ili, pak, usmjerenost na rezultat – učeničke pisane radove.
|
|
|
Област културе усменог и писменог изражавања, као продуктивних језичких вјештина, веома је занимљива за истраживање, а посебно унапређивање. Неодвојиве од рецептивних вјештина слушања и читања, оне и јесу њихов конкретан производ. Овом облашћу бавио се значајан број теоретичара и методичара, али њихова активност обично је била усмјерена, као и наши „стари“ програми, на оно што наставник треба да уради да би ученици добро писали – поступак, метод, или, пак, усмјереност на резултат – ученичке писане радове. Оно што неоспорно недостаје, а јесте у духу промјена које смо увели у наш образовни систем, јесте бављење учеником као ствараоцем текста. Да се овим чиниоцем у спрези наставник-ученик-писани састав најмање бавило, доказују и запажања методичара наставе језика и књижевности: Основна карактеристика досадашње литературе о писаном изражавању, а могло би се рећи и њена најкрупнија мана, јесте пренаглашена окренутост ка саставима, запостављање њихових твораца. Ово углавном говори о тематици писаних састава, њиховој грађи и њиховом уобличавању или о томе како наставник треба да поступа у односу на готове саставе, а много мање у њима има речи о ваљаном стимулисању ученика, о психичким „поткрепљењима“ за рад и могућностима њиховог самосталног ангажовања да чешће и боље пишу .
|
