|
|
Рођен је у угледној мостарској муслиманској и бошњачкој породици (отац Хасан му је био хоџа), 6. марта 1906. године. У Мостару је завршио мектеб и руждију као и класичну гимназију. У времену од 1925. до 1929. године на Филозофском факултету у Загребу студирао је славистику, затим француски и руски језик, те националну хисторију као споредне предмете. Након дипломирања радио је у Сарајеву као уредник листа „Нови Бехар“, а крајем љета 1930. године примљен је као професор на Средњој техничкој школи, одакле је по казни премјештен у Подгорицу, гдје је провео пуних пет година. Враћа се у Сарајево и интензивно се бави уређивачким послом и књижевним радом. Тако је био једно вријеме уредник Гласника Исламске вјерске заједнице, а у сарајевском Народном позоришту био је драматург. Политички терор наметнут побједом КПЈ у рату манифестовао се, поред осталог и у присилном затварању свих оних који су мислили, дјеловали или радили другачије од прокламоване партијске номенклатуре, те су и тиме представљали потенцијалну опасност за постојећу гарнитуру. Међу политички прогоњеним и затвореним интелектуалцима у зеничкој казнионици налазио се и Алија Наметак, већ афирмисани бошњачки књижевник, културни, просвјетни и јавни дјелатник, једном рјечју муслимански и бошњачки интелектуалац чија се ријеч читала, слушала и поштовала. 1945. године осуђен је на 15 година затвора. Казна му је касније снижена на 12 година. По изласку из затвора 1954. године запослио се у Институту за проучавање фолклора у Сарајеву, а затим је радио као библиотекар у Музичкој академији у Сарајеву. Пензионисан је 1973. године, а умро 8. новембра 1987. године. Позната дјела су му: Бајрам жртава, Добри Бошњани, За образ, Рамазанске приче, Младић у природи, Дан и сунце, Трава заборавка итд.
|
