|
|
Расположива грађа о овој теми углавном указује да је, осим богатијег и боље организованог дела југословенске колоније у Чилеу и малобројне трговачке и бродовласничке елите у Аргентини, Бразилу и другим државама, већина југословенских исељеника досељених пре 1918. и оних досељених након оснивања Краљевине СХС, била сиромашна, необразована, нестручна и као таква тешко се снлалазила у новој средини. Били су то радници на пољима, у рудницима, фабрикама, ређе ситни сопственици и трговци. Посебно тешка ситуација била је у Аргентини где су се исељненици углавном бавили пољопривредом и били разасути широм огромног простора ове земље, веома удаљени од центара где су постојали државни и почасни конзулати (Буенос Ајрес, Парана, Росарио Санта Фе). По доласку били су често жртве разних домаћих агената за запошљавање и револуционарних збивања - у ситуацији кад није било држваних представника у близини (Чиле, Бразил и др). У таквим околностима, сепаратистичка пропаганда је лако проналазила погодно тло за своје деловање. Настојања југословенских државних представништава и установа за социјално старање (Исељеничко изасланство, Дописници Минситарства за социјалну политику, Југословенска исељеничка заштита) само су делимично решавала егзистенцијалне проблеме исељеника. Понекад су сами исељеници, погођени тешком економском кризом у Аргентини и Уругвају, захтевали да се обустави исељавање у ове земље. Статистика о броју исељника у целој Јужној Америци није сасвим поуздана (укупно око 150.000, од тога у Аргентини око 100.000, Уругвају око 7000 и сл). Пружањем социјалне и економске помоћи, али и просветном, културном и политичком пропагандом, како ће се то видети из осталих делова ове изложбе, југословенско представништво настојало је да учврсти везе исељеника и матице.
|
