|
|
Shto sam se vishe druzhio sa poezijom Alekse Shantic'a, sve vishe sam uvidjao da jedan pjesnik mozhe zhivjeti samo u dushi, u srcu i na usnama ljudi svoga vremena, kao i ljudi koje c'e donijeti neko buduc'e vrijeme: samo onoliko koliko c'e njegove pjesme ti ljudi moc'i prihvatiti kao izraz sopstvenih osjec'anja i misli, sopstvenog bola i sopstvene radosti, sopstvene ljubavi i razocharenja, nadanja i posrnuc'a, koliko c'e im pomoc'i da se snadju na zamrshenim stazama i bogazama zhivota kao slutnja gdje bi mogao biti izlaz i spasenje – kao podsticaj da se vjeruje kako se do te slutnje mozhe, mozhda, doc'i.
|
|
|
Што сам се више дружио са поезијом Алексе Шантића, све више сам увиђао да један пјесник може живјети само у души, у срцу и на уснама људи свога времена, као и људи које ће донијети неко будуће вријеме: само онолико колико ће његове пјесме ти људи моћи прихватити као израз сопствених осјећања и мисли, сопственог бола и сопствене радости, сопствене љубави и разочарења, надања и посрнућа, колико ће им помоћи да се снађу на замршеним стазама и богазама живота као слутња гдје би могао бити излаз и спасење – као подстицај да се вјерује како се до те слутње може, можда, доћи. Није то увиђање било нешто ново у схватању поезије, нешто што је искључиво моје. Битна је, међутим, у свему томе, била само чињеница да је то увиђање постало моје увјерење, које се испољавало, најприје, као прихватање појединих Шантићевих пјесама као израз неких мојих садржаја, оних, често, неизрецивих дрхтаја у дубинама сопствене душе, оних таласа који су доносили из тих дубина, ритмом Шантићевих пјесама, неко олакшање у одређеним животним ситуацијама. Многе Шантићеве пјесме постале су ми, зато, потреба: да ми одбране љубав кад ме је дотицала мржња, да ме утјеше кад ми је прилазило разочарење, да ме придрже кад сам падао, да ме дигну кад сам већ пао, да улију снагу за борбу кад сам почео малаксавати. Онако достојанствен, непосредан и једноставан, Шантић ми је прилазио и као пријатељ, као најрођенији, увијек ме је, својом топлином, спасавао. Шантићева пјесничка рука, рука једног Мостарца Херцеговца, испружена према мени, такође Мостарцу Херцеговцу, доносила ми је оно разумијевање и доброту што могу да донесу само блиске комшије, које увијек наше тјескобе и патње доживљавају као своје. И то, без сумње, за мој однос према Шантићу није без значаја.
|