|
|
„Увек сматрај тачност највећом светињом; Увек грешку исправљај јавно; Увек стреми равнотежи и слободи од пристрасности; Увек откриј сукоб интереса надређеном; Увек поштуј поверљиве информације; Увек чувај њихове изворе од власти; Увек се чувај наметања њиховог мишљења у причи; Не измишљај и не плагирај; Никад не мењај слику или покретну слику више него што то захтева нормална обрада; Никад не плаћај за причу и никад не прихватај мито“, тако рече Ројтерс и виде да је то добро. Било би бескрајно забавно оваква начела убацити у српске медијске воде. Како чувати изворе поверљивих информација од власти ако ти поверљиве информације дотура власт? Изазов за логичаре достојан доктората на Филозофском факултету. Зашто саопштавати сукоб интереса надређеном када ти је прави надређени баш онај због кога си у сукобу интереса? Зашто плаћати за одређену причу када теби за ту одређену причу плаћају? Но Ројтерс иде и даље. Приручник подсећа да је у реду „гајити изворе“, али да се од новинара очекује да од извора „задржи отклон“. Што се тиче интернета као извора, о чему је раније у тексту говорио професор Вељановски, Ројтерс подвлачи да се не сме узети ништа за шта се не може поуздано утврдити извор. Не само да се информације не добијају „у присуству власти“, већ се властима не предају добровољно, а о томе се, као и о било чему другом што новинара мучи, старају адвокати. У одељку посвећеном новинарској независности пододељак је, као што каже Тамара Скроза, посвећен „даровима и забави“.
|